Stare, tradicionalne igre u Srbiji su vremenom gubile trku sa savremenim gadžetima i elektronskim igrama, ali postoje stari zapisi o tome kako su one nekada izgledale, i ovde pišemo o nekima od njih:
Igre sa loptom u starim vremenima u Srbiji nisu bile nalik današnjim. Jedna od poznatih je i igra pod imenom “topuz-topa“.
Podelivši se u dve grupe odbrojavanjem, razdvoje se “družine” na rastojanju od nekoliko metara, a “koju družinu dopane top, počnu od veselja skakati i vikati svi jednogrlice: naš top, naš i megdan, ako Bog da!”. Ekipa koja ima loptu – top, jednim od svojih igrača je da. Svi se saviju stavivši ruke između nogu (protivnik ne zna kod koga je lopta) i potrče ka protivničkoj ekipi.”
Oni što drži top, kao i njegova družina neprestano obigravaju okolo protivne družine vičući svi: topa-topa, kuc-kuc, pa kad se sasvim izmiješaju u onome trčanju udari jednoga koga mu se svidi, pa svi onda bježati će ko bolje može. Oni te je bio udren, potrči brže bolje za topom, uzme ga i njime gađe najbližega od družine”.
Ako ga pogodi njegova družina će sada gađati, a ako ga promaši, top ostaje kod prve družine, “te biju kao prije rugajući se: valaj sramote! Top je bio u rukama, pa ne pogodiše ni jednoga…” Ovakav način igranja i pravila koja su u igri na trenutak podseća na ragbi utakmice.
“Boj topa“:
Iako srodnog naziva, ova igra zabeležena u Boki i Crnoj Gori sasvim se drugačije izvodi. “Za ovu igru hoće se široka i ravna poljana, a najzgodnija je pokošena livada. Momci napre načine top, kojega oni vešto od krpa učine, i dobro omotaju jakim koncem, tako veliku i oblu, od prilike koliko detinja glava.
Društvo se podeli na dvoje, i stoje jedni sprama drugijeh okolo 50 koraklja (koraka). Družina, koja drži top u rukama, dadu ga jednome iz reda, a ovi ga okrenu put protivne strane igrača, zvekne ga šakom što bolje može te top pođe u vis, pa na one protivne igrače. Ovi sa protivne strane svaki drži spravnu šaku (spremnu) i svi gledaju gdje će top panuti, i jedan koji se najbliže desi, kad top hoće da pane, udari ga i odbaci na protivne igrače, a oni opet isto tako protiv njih”.
Ekipa koja nije spretna da dočeka i vrati top (loptu), već on padne na ledinu (zemlju) gubi megdan. Možda se u nekim elementima ove igre naziru osnovni principi odbojkaške igre. – opisao je u zbirci “Srpske narodne igre” Vuk Vrčević.
Krajem 19-og veka Milan Ć. Milićević u tekstu Život Srba seljaka objavljuje opise pet igara u kojima se koristi lopta kao osnovni rekvizit.
To su igre: s konja na kobilu, čik čorbe, razbigrada, lopte ili šukanja i igne iplik.
Zanimljive su dve igre koje će se u našim selima igrati bezmalo više od sto godina. Prva je igra s konja na kobilu ili s konja na magarca.Igrači su se birali po snazi da bi jedan drugog mogli nositi na leđima, i po parovima. Kada se podele i odrede ko će koga jahati razmeste se po kružnici na razdaljini od nekoliko koraka, najčešće tri, i “ta-da oni koji moraju da leže sagnu se oduprevši se rukama u kolena da snažnije drže, a drugari ih jašu.
Čim jedan drugoga pojašu, odmah će se koji od jahača potegnuvši loptom na najbližeg svog drugara s desne strane i viknuti: jedan! Ovaj će je bacati drugom do sebe, rekavši dva! Ovaj opet trećem, a treći četvrtom – sve po jedan broj više nabrajajući do 10.
Ovo ide brzo i živo, manj ako su igrači nevešti ili nejači pa se ljuljaju i ne mogu da drže, nego se moraju nameštati. Kada se navrši broj 10, odmah je promena mesta. Ako koji ne uhvati loptu kad mu se baci, nego ona padne na zemlju, onda jahači brže-bolje sjahuju i beže kud ko može, a konji grabe loptu, pa koji pre ugrabi baci se za kojim od jahača i gađa da pogodi.
Ako ga udari, onda oni jašu pređašnje jahače, svaki svoga druga, a ako ne pogodi, opet ležu te ih jašu kao i pre. Tako se igra dokle im se ne dosadi”.
Druga igra koju je Milićević opisao, a koja se bezmalo čitav vek igrala na našim prostorima nosi naziv lopte ili šukalja. Po njegovim rečima bila je “jedna od najmilijih igara s loptom”.
Pre početka igranja svi igrači se podele u dve jednake grupe, potom “zabeleže okrugao prostor koliko jedno guvno, obućom, haljinama ili kapama, pa u to kolo uđu oni čija je strana ivera bila do zemlje. Oni, pak, čija je strana ivera bila gore, uzmu loptu i skupljeni izvan kola u jednu gomilicu, i jedan drugom okrenuti, krijući od onih što su u kolu, dadu je obično najboljem igraču, pa se onda vrate i razaspu oko kola držeći svaki u nedrima ili pod pazuhom ruku u kojoj bi trebalo da je lopta.
Sad svi oko kola obleću i zamahuju ovaj na ovoga, onaj na onoga, kao da je u sviju lopta, dokle međutim, pravi gađač gleda da koga u kolu pogodi loptom. Ako on promaši, gubi s društvom igru, i ide s njima u kolo, a oni iz kola izlaze i kriju loptu, kao i prvi što su radili.
Ukoliko bi neko od igrača u kolu uhvatio loptu, mogao je gađati igrače van kola koji bi se razbežali što dalje od kola. Ako niko ne bi bio pogođen pozicije bi ostajale iste, a ako nekog pogode, taj igrač bi bio izbačen iz igre. Milićević na zanimljiv način opisuje dobre strelce: “Dokle god onaj gađač spolja, oblećući oko kola, ili proletajući kroz kolo i sagoneći protivnika u buljuke, ne promaši, nego zgađa jednoga po jednoga, a i oni iz kola ne pogode njega, dotle ss on lopta, pa makar ih sve isterao iz kola. I u takvom slučaju njegova je strana dobila igru.
Zanimljiva je igra klin čorbe koju izvode samo tri igrača. Jedan je jahač, drugi je konj, a treći je posmatrač. Jahač ima loptu i njome neprestano udara o zemlju i hvata je. Konj “vrda”, a posmatrač prati pokrete jahača i čeka da mu se ukaže prilika i uhvati loptu.
Ako uhvati loptu, tada on i jahač menjaju uloge. Dogodi li se da igrač konj bude spretan i uhvati loptu, tada on i jahač menjaju mesta.
Deca u igri sa krpenom loptom
Igra šuka, poznata je u mnogim krajevima pod istim ili različitim nazivima – mete, lopte. Igrači se podele u dve grupe, a na razdaljini od 4-5 metara povuku se dve crte po zemlji – mete.
Kraj jedne mete je jedna grupa igrača, a kod druge druga. Između njih i meta šetaju se tri igrača. Sva trojica drže desne ruke pod levim pazuhom, a samo jedan ima loptu. Njih trojica istovremeno uzviknu:
“Neka bije…” pa se kaže nečije ime. Igrač čije je ime izgovoreno mora brzo da pretrči iz jedne grupe u drugu, i da pazi da ga ne pogode loptom. Ako bude pogođen ispada iz igre, a ako uhvati loptu menja mesto sa igračem koji ga je gađao.
Jedna do skora veoma popularna igra bila je neka bije, neka bije ko kod rupe nije ili naroda. Bila je poznata u mnogim krajevima.
Za igru je potrebno: neograničen broj igrača, iskopana rupa u zemlji, lopta od goveđe dlake ili gume i igrač koji “vodi igru”. Svaki učesnik, osim igrača koji vodi igru, ima neko ime: iz narodnih pesama (Marko Kraljević, Toplica Milan); imena naroda (Turčin, Srbin, Rus…) ili heroja iz poslednjih ratova.
Svi igrači,izuzev igrača koji vodi igru, su polusavijeni oko rupe u kojoj je lopta, ruku uperenih ka rupi. Igrač koji vodi igru počinje:”Neka bije, neka bije Toplica Milane!”, i igrač sa tim imenom brzo uzima loptu i gleda da pogodi nekog od ostalih igrača, koji su se hitro razbežali.
Ako pogodi nekog igrača, taj ispada iz igre; ako ne pogodi on ispada iz igre. Igrač koji vodi igru može da ih “zavarava”, da kaže ime koje niko nema, ili pak ime igrača koji je već ispao iz igre.
Autor: Prof.dr Olivera Vasić,etnokoreolog